Proteinski mafini od višanja sa rogačem i leblebijama

Ili ti - nabacani post o meni

Nažalost, nemam sliku za Vas uz ovaj recept.

Zato sam rešila da ga iskoristim da Vam ispričam malo o sebi.
Mada, ako ćemo baš pravo, to su više okolnosti u kojima se trenutno nalazim.  Ko sam ja zapravo, ono je kako na te okolnosti odgovaram.

Kad se izmaknem i pogledam sa strane, poverujem da ljudima izgledam  kao da se borim za život.

Dani mog 35-ogodišneg života počinju rano, između 5 i 5.30h. Nekad i ne počnu, jednostavno se nastave, ako provedem noć u fotelji. Još uvek u pidžami, čupava sa čirokijem na glavi, po mraku da ne probudim ukućane, već počinjem spremanje hrane. Tri doručka, dve užine, dovršavanje jednog do dva ručka za taj dan.

Tri doručka? Dva ručka?

Da, ima nas četvoro, plus Lola. 

Gaša, Gašin tata, ja i baba. Moja baba, od 91 godinu. 

I svi jedemo različito. Može nam se, imamo dobrovoljca za mrcvarenje. Mene. 

Za vreme dok ne počnem da trčim na posao, između svih onih poslova koje imaju sve žene - majke - domaćice, smenjuju se merenje pritisaka, sortiranje lekova, serviranje doručka i davanje istih instrukcija  svakog dana za "dok nisam tu" o požaru i poplavi, inhaliranja, terapije, vitamini... Svi koju su ikada živeli sa nekim veoma starim, znaju šta podrazumeva briga o njima. Glupo je što to poredim sa imanjem još jednog deteta, jer ovakva "deca" obično su nagluva, slabovida, bolesna, ne izlaze nego ulaze u pelene i buntovnički su nastrojena sa svim svojim "samonjimarazumljivimilogičnim" razlozima i objašnjenima. Kako god, osećam se kao da imam dvoje dece sa specijalnim zahtevima.

Jedino slobodno vreme, samo mojih 30 minuta u toku dana, vreme je kada utrčim ujutru u autobus na početnoj stanici i kad izvučem knjigu iz svoje preteške torbe i nestanem u neku drugu dimenziju.

Radim dva posla.

Radim na jednom fakultetu, sa divnim ljudima oko sebe. Dani su nam ispunjeni svime: i bučnim studentima i ljutim, užurbanim profesorima, i galamom i gužvom, i tišinom i mirom, i pomaganjem i odmaganjem, i suzama i smehom, i lošim ocenama i smešnim roditeljskom sastancima, i bolesnom decom i rođendanima, i babama i dedama, i svađama i mirenjima, i kolačima i kafama, mljackanjima i srkanjima. Jedan od onih poslova sa kojih kreneš zadovoljan onim što si uradio za sebe i druge toga dana.
Drugi posao je posao koji je od mene napravio čoveka. 

Pre skoro 3 godine, kad  sam se postidela sebe same, počela sam da održavam stanove. Nekad svakog, nekad svakog drugog dana, nekad vikendom. I obavljam ga sa velikim elanom i entuzijazmom. Smešno, zar ne? Neko ambiciozno obavlja posao spremačice?

Za mene je to radna terapija. Vreme kada sva ružna osećanja sastružem abrazivom i sperem vodom, kad skinem kamenac od suza sa srca, kad do usijanja uglačam prozorska stakla očiju da bolje vidim kroz njih, kad usisam paučinu i prašinu koja se nahvatala na neka sećanja, kad otčepim sve zapušene moždane vijuge, kad ispeglam sve zgužvane međuljudske odnose... i kad se na kraju pogledam u lice u izglancanom ogledalu i kažem sebi nasmejano "Dobro je." 

I onda uđem u kuću nasmejana, sa utrnulim udovima i produžim u kuhinju, jer dok dajem, znači da imam. Nekad me ne dočekaju, usnuli, zaronjeni u jastuke i jorgane. Nekad su to tri večere i ručkovi za sutradan, regularni angažman sa "dvoje dece" plus njihove specijalne potrebe, pa knjige koje želim da pročitam sa Gašom, pa objašnjavanje babi u kojem veku živimo i da postoje stvari dalje "od nosa". O ostalim stvarima neću da pišem, svaka žena - majka - domaćica ih ima, ni jedna nije toga pošteđena.
Ponekad legnem oko ponoći i odremam do zore.

Ali uglavnom provedem noć u fotelji, u bdenju nad drugima, u osluškivanju, pokrivanjima, sa merenjem pritiska na svakih sat vremena, čekanjem da lekovi deluju, ... i tako do onih 5h, kad počnem da bauljam čupava po mraku.

Ko sam ja?

Imam sive oči i čukljeve.

Zovu me Irena.

Sebe zovem Kuma.

Volim Gašu, Nevu, Kaću, Makija i Lolu.

Imam Tomija, Maju, Jelenu i Svjetlanu.

Pijem kafu i rakiju i grabuljam travu sa divnim komšilukom. 

Toročem sa prodavačicama u Maxiju i na pijaci. 

Pozdravljam se sa svim psima i macama u kraju.
Vraćam odbegle ptiće u gnezda na drveću.

Spavam na sklopljenom dvosedu sa nogama na fotelji. 
Ne treba mi razlog da bih nekome pomogla.
Nemam cipele na štikle i nosim vojničke pantalone.

Volim priče o fantastičnim bićima i verujem u Deda Mraza.
Verujem u ovde i sada i da kraj ne postoji.

Sastojci:

- 2 šoljice (za malu kafu) brašna tip 400
- 2/3 šoljice pšeničnih klica
- 1 šoljica mlevenog rogača
- 4 kašike brašna od leblebija ili mlevenih pečenih leblebija
- 1 prašak za pecivo
- 1 šoljica šećera
- 1 šoljica otopljene biljne mrsi ili ulja
- 1 kašika mlevenog lana + 3 kašike hladne vode
- 1 kašika sirćeta
- 1,5 šoljica višanja
- 1,5 - 2 šoljice kisele vode

Sad već standardno, u većoj posudi pomešati suve sastojke (brašno, pšenične klice, mleveni rogač, brašno od leblebija, prašak za pecivo i šećer). U manjoj posudi pomešati vlažne sastojke (mrs ili ulje, lan, sirće i kiselu vodu). Uliti vlažne sastojke u suve, dobro promešati da se sjedine svi sastojci, pa na kraju dodati višnje i blago promešati da se višnje ne raspadnu.
Peći u modlicama za mafine, do 2/3 napunjene, u prethodno zagrejanoj pećnici na 200 stepeni Celzijusovih 15 minuta, dok test - čačkalica ne bude suva.

Uživajte!